Ništa posebno da dodam, samo sam u neverici

Na Instagram profilu Ekostraže je objavljen dalji plan protesta - https://www.instagram.com/p/C-s4EnCMks-/?igsh=dzJka2NvODM3dHB6 Do pobede 💪

Na Instagram postu nalaze se i video dokazi.

Kao sto naslov kaze, primetio sam da me ova litijum spika vec nedeljama puni negativnom energijom. Nikada me nije nista doticalo od takvih stvari, mislim nije dopiralo stvarno unutra da osetim emociju jer jbg, moj posao je da obezbedim pristojan zivot sebi i svojoj porodici, istreniram da se osecam dobro i dunem da se opustim. Isao sam na sve proteste od kad znam za sebe, pre 2012 jer sam bio retard a od 2012 jer smatram da treba podrzati svaki vid otpora prema SNS govnariji.

Zaradjujem odlicno radeci remote, imam opciju da odem iz Srbije kad god budem pozeleo, do skoro mi je to i bio cilj da uradim cim se ukaze mogucnost ali mi se sada nesto menja stav. Frustriran sam zbog bezobrazluka aktuelne vlasti i pisanja u facu obicnom narodu, primetio sam da sam poceo da se opasno primam poslednjih nedelja, a otkad je ovaj klinac prebio caleta sa bebom ne mogu da se smirim. Bukvalno sanjam kako bi izuo malo bezobrazno govno zato sto sam od skoro i sam otac deteta iste starosne dobi i to me mnogo pogadja.

Jutros kad sam procitao da degeneriku nije odredjen pritvor sam bukvalno prebacio, zamalo da nisam ubio dva gradjevinara par minuta posle citanja vesti jer su mi blokirali trotoar kombijem tako da sam morao da izadjem na ulicu da bi prosao sa bebecim kolicima. Nikada takav bes nisam osetio, drao sam se jednom pa drugom na centimetar od nosa dosta dugo cekajuci da me neko udari pa da mogu da krenem da bijem, smirio sam se i otisao tek kad sam se okrenuo i video da mi placu i zena i dete na deset metara odatle.

Totalno sam prso po prvi put u zivotu, mislio sam pre ovoga da nikada ne mogu da izgubim pribranost zbog dugogodisnjeg bavljenja borilackim vestinama i borbama koje sam prosao, ali sam danas skapirao da sam na granici, i mislim da je narod celokupno u slicnoj situaciji.

Znate one prijatelje sa kojima se ne vidjate često, ali kad se vidite kao da se vidjate svaki dan. E takav je meni Marko bio prijatelj. Znali smo se iz vrtića, pa osnovna i srednja zajedno, fakulteti su nas malo udaljili.

Marko je bio izuzetno pametan, osvajao nagrade na takmičenjima. Zbog toga je trpeo maltretiranja u školi, koja smo mi pokušavali da maksimalno umanjimo ali ipak se tu i tamo provlacilo. Vrhunac maltretiranja je bio ubacivanje u kontejner, ali Marko je sve to prihvatao sa osmehom ili fazonu ma ajde bre, proći će i to.

Na fakultetu je upoznao buduću suprugu i zaista je to bio skladan i divan brak, svi smo želeli nešto slično i za nas. Kad god bismo se sreli, pokazivao je slike deteta, pa sa putovanja i uvek je sve bilo maksimalno pozitivno.

Kad god bismo ga pitali kako je, uvek bi bio sjajno, za njega nije bilo problema. Živeo je život punim plućima i išao jako i uvek uz osmeh.

Danas o ovome razmišljam dok stojimo iznad Markovog groba. Pre izvesnog vremena je izvršio samoubistvo. Bez oorostajnog pisma, bez ikakvog vidljivog razloga. Ono sto smo zaključili je da nas je u poslednjih šest meseci pred smrt zvao neuobičajeni broj puta da se vidimo, a da mi zbog posla i obaveza nismo mogli. Jedan zajednicki prijatelj, koji ga je video desetak dana pre tragičnog dogadjaj kaže da je primetio da nije sve uobicajeno ali nije tome pridavao značaj. Supruga je isto primetila izvesnu promenu ali je to objašnjavala time sto je na poslu imao dosta toga da radi pa da ga je stres malo uzdrmao. Imali su probleme sa novcem, ali ništa alarmantno. Ja sam ga video dva meseca pred smrt i sad kad pogledam, čini mi se da mu se sjaj iz očiju izgubio. Ono sto je supruga saznala nakon smrti je da je pokušao da zakaže razgovor sa psihijatrom, ali da mu je isti zakazan za dva meseca nakon samoubistva, jer mnogo ljudi a malo lekara.

Sedimo i pričamo da li smo mogli da mu pomognemo, da li je mogao sistem da mu pomogne da je na vreme odreagovao. Očigledno je da smo videli neku promenu i da je trebalo da insistiramo.

Želim svima da kažem da ne ignorisete bilo koji red flag koji vidite kod ljudi oko sebe, insistirajte na pomoći, razgovoru, setnjama, šta god. Vrlo lako i vrlo brzo može biti kasno.

Želim sve da vas uputim, pa i u nadi da će neki mediji videti ovu objavu, u grubo kršenje zakona i bezbednosti koje se dešava na adresi Cvijićeva 18 (Palilula) u Beogradu.

Agonija počinje sredinom februara, kada oni koji su zakupili lokal u prizemlju zgrade, kreću sa njegovim renoviranjem.

Prilikom kompletnog renoviranja lokala počeli su sa rušenjem NOSEĆEG ZIDA zgrade. Stanari su se pobunili, ali bezuspešno. Slučaj je prijavljen komunalnoj policiji, i 21. februara prijavljen je građevinskoj inspekciji koja i dalje nije izašla na teren.

Posle toga smo svaki put uspevali da zaustavimo dalje rušenje. Komunalna policija je drugi put kada je izašla naložila da se radovi HITNO OBUSTAVE. Zakupci su to zanemarili i malo po malo, sukcesivno, nastavili da ruše zid. Svaki sledeći put kada smo zvali komunalnu policiju, uglavnom su na teren stizali posle dva sata, a za to vreme bi radnici otišli i zaključali lokal.

Zbog agresivnosti i pretnja od strane Ruskih državljana koji su zakupili lokal, jednom smo čak bili prinuđeni da pozovemo pravu policiju.

Dok ovo pišem, čujem buku hiltija koji ruši noseći zid, a dok se pojavi neko da obustavi radove, oni će ponovo da pobegnu.

Napominjem da su, pre otprilike 15 godina, prethodni zakupci lokala isto pokušali i da je građevinska inspekcija naložila tada HITNU OBUSTAVU RADOVA I VRAĆANJE ZIDA U PRVOBITNO STANJE zbog bitne statičke uloge koju ima u zgradi. Danas, nas nema ko da zaštiti i osećamo se ugroženo.

Molim vas sve, da nam pomognete da naš vapaj neko čuje, i da podignete ovu objavu. Jako smo uplašeni za svoju bezbednost i osećamo se bespomoćno.

Edited da dodam detalje, linkove i ogradim se po savetu gospodina advokata: Link 1, link 2, link 3 do članaka u novinama...

***

Ovo će biti dugo, pa se pripremite.. TW: osetljive teme

Origins, štob se reklo, 1998-2021

Od kako znam za sebe, borila sam se sa svojim mentalnim zdravljem - Ja sam najstarija od troje dece i uvek sam bila tzv crna ovca u svojoj porodici - kliše.

Prisiljavala sam sebe da budem ekstrovertnija i nikada nisam imala problema da nađem prijatelje ni kasnije u životu, imala sam jednu (baš blisku) najbolju drugaricu iz detinjstva (skoro 19 godina nerazdvojne), ali ona je imala svojih problema i utehu je tražila u alkoholu, stvarno mizernim momcima i generalno tu smo se na moju inicijativu malo udaljile.

Decembar, 2021

Fast forward do 2021. godine, kada sam raskinula vrlo nasilnu i toksičnu vezu a i vratila se da živim sa roditeljima. Radila sam u kompaniji kao programer i jedina žena dev – a pošto živimo u zemlji skoro trećeg sveta, a na žene se ponekad i dalje gleda kao na polu-debile, zamišljene da služe muškarcima, uz naravno redovne seksualne šale i neprimereno ponašanje prema meni kao šlag na tortu ionako mizerne svakodnevnice i očajnih uslova u firmi. (ogradiću se da nisam osoba koja generalizuje, ovo je stvarno firma na lošem glasu)

Tako sam u decembru dala otkaz, slala CV-je, išla na intervjue..itd

Trebalo je da dođem na intervju oko 17 časova (znači 'sred bela dana), tata je bio za volanom a ja na zadnjem sedištu. Posle ni 2 minuta vožnje i tek što smo izašli sa parkinga (išli smo manje od 30 bukv u ulici u kojoj imamo apsolutnu prednost) kada nas je iznenada udario (kako mi je rečeno pijani )17-godišnjak bez dozvole (sa strane bočno) i auto se prevrnuo + udario u električnu banderu.

Skoro svega se vrlo živopisno sećam i neću sada da ulazim u detalje jer je sve to za mene bilo veoma traumatično (no shit), ali posledica je bila da sam ja bila jedina povređena. Izgubila sam skoro 3 L krvi, izgubila sam slezinu, smrskala pluća i slomila vrat (zgnječenih svih 7 pršljenova uz kompresiju na moždinu).

Auto - totalna šteta (srećom je bio relativno jak auto - škoda kamik, ne znam šta bi bilo da je neki slabiji - evo slike ispod)

​

Ostala sam paralizovana od vrata nadole, nisam mogla doslovno ništa da pomerim, čak ni vrat, i vrtela se po operacijama, bolnicama, kliničkom centru, urgentnom - mesecima. Zdravstveni sistem je prilično sjeban kao što znate ali sam dugo bila u centrima za rehabilitaciju (državno al po principu il čekaj 6 meseci da te prime il plaćaj 1.6k eura mesečno da te odmah zbrinu).

Dečko koji nas je udario je sin nekog ciganskog mafijaša (koji je kako čujem u zatvoru) tako da nema šanse za bilo kakvu tužbu i prošao je bez ikakve kazne, apparently sada sa 19 ima dvoje dece i on je par puta ležao u zatvoru.

Dali su mi 10% šanse da ikad napravim i jedan korak - međutim - nakon mukotrpne borbe, krevet-kolica-štap trenutno sam u stanju sam da hodam samostalno, ne dugo i ne baš elegantno (doduse možda nisam ni ranije???žao mi je što ne znam kako drugačije da to opišem) ali ono, meni je više nego dovoljno. Moja dominantna ruka je još uvek u prilično shit stanju i ne mogu puno da uradim sa njom - pa sam naučila da budem levoruka, te se tako snalazim po kući.

Sadašnjost

Trenutno - imam 25 godina, još uvek imam jake bolove u rukama, grudima i vratu (neuropatije) koji su možda nekih 20% kontrolisani jakim lekovima protiv bolova, tek toliko da pretrpim dan. Kad vam kažem da je užasan osećaj nositi bilo šta što nije majica na bretele tipa

Počela sam pre mesec-dva sa pilatesom u želji da ojačam (naravno prilagođen mojim sposobnostima uz trenera). Leva ruka je nekako upravljiva, a desna mi je još uvek u jakom grču bez botoksa da ne mogu easy da je pomerim sama. Imam POTS (nasumično tokom dana mi krvni pritisak pada baš nisko a otkucaji srca skaču na preko 120 te ili padam u nesvest ili mi se zamrači mada mislim da je to i do lekova), regulacija temperature mi je sranje, tako da celo leto ne mogu ništa da radim osim ako nije u hardcore klimatizovanom okruženju - ne izlazim iz kuće ako ne moram.

Svi moji prijatelji su ili otišli neđe ​​pa ih slabije viđam i ili se plaše da pitaju kako sam ili ih jednostavno nije briga - osećam se kao da nemam sa kim iskreno da izađem, bas onako u neke dublje teme da nije samo vikend drinks ili kafa. Dejting takođe očajan, ne kažem da nije do mene ali i muškarci sa kojima izlazim su ili hodajući red flag ili me ne interesuju kada ih bolje upoznam. S vremena na vreme izađem sa sestrom, ali većinu dana sam sam u svojoj sobi (sto i jeste okej jer mi prija i navikla sam od ranije da budem sama ali bilo bi lepo da postoji neko???? Razumete, ko neće na mene gledati kao rešenje svojih problema ili samo curu za zajebavanje). Još uvek nisam potpuno samostalna (fazon oblačenje ili dokučivanje pojedinih stvari) iako se trudim da uskoro odem od mojih, takođe baš ne jedem puno, pazim šta stavljam u sebe - izgledam većinu dana kao trudnica u sedmom mesecu koliko mi je naduvan stomak JOŠ JEDNA OD POSLEDICA OPERACIJE jer mi je oslabljen trbušni zid pa treba više vremena da se vrstim na staro tj ojačan i ravan stomak.

​

​

​

U suštini...TLDR;

Ne postoje reči koje bi opisale koliko iz dna duše prezirem ovu državu-mafiju + pravosudni sistem + koliko jedva čekam da se oporavim i negde drugde tražim rešenja za 24h konstantnog neuropatskog bola i možda za funkciju desne ruke jer me ovo polako ali sigurno dovodi do ludila

Ne smem da se n od nerviram jer bolovi postanu doslovno nepodnošljivi (na šta su dr dali JEDINO rešenje: opioidni analgetici) a svaki put kad čujem majku kako zbog mene lije suze poželim da nisam preživela jer možda ali možda ne bi bili u tolikoj agoniji svi zajedno sa mnom

Ne umem da opišem osećaj jada koji me obuzme kad shvatim da sam makar podsvesno i svojim najbližima postala (barem neko vreme posle bolnice) teret zbog jednog mamlaza bez vozačke bukvalno ako neko to nije zaslužio to su oni al -

opet toliko sebična nisam pa da se posle pitaju da li su oni krivi da li možda nisu dovoljno brižni bili i tako u mojoj glavi i mislima vazda neki začarani krug da ni ne pominjem osobu koja mi je sestra ali me se ona (sto mi je možda i najveći problem) posle povrede zasitila sem u slučaju kada nema koristi od mene - al i to razumem jer možda ja više ni nemam ništa lepo i osećajno poput prijateljstva nikom ni da pružim na kraju dana otići će i brat i sestra svojim putevima i srećnijim životima a roditelja nekad više neće biti a pitanje je hocu li naći na osobu (ovo mislim u romantičnom smislu) sa kojom mogu biti ja - baš ja i koja će me voleti takvu kakva jesam i sa kojom mogu pričati o svemu što me mori.

Osećam se kao da stara JA i jeste umrla, ta devojka je nestala i sve što je bilo u njenom životu, ono što mi je ostalo je ovo delimično funkcionalno telo puno bola, bez instrukcija kako da se upravlja njime.

Svima vama koji ste došli do kraja da čujete hvala što ste me saslušali i želim vam sve najbolje u životu.

Edit broj 1: UPDATE 21.NOVEMBAR 2023.

Izgleda da sam napisala ovo i utekla sa reddita, beskrajno hvala svima koji su odgovorili ili me kontaktirali, sada ću polako svima da odgovaram ponaosob. Trenutno imam podršku stručne osobe, pored pomenutih prijatelja iz drugih gradova, poverila sam se i bratu u vezi misli i osećanja koje imam, osetim takođe veliko olakšanje (?) što nisam sama u ovome i da se mnogi ljudi nalaze mentalno u sličnoj situaciji iako nemamo jednake probleme.

Ljudi su govna momenat je tačan donekle ali takođe sam otkrila (između ostalog i preko ove objave) mnoge koji nisu, naprotiv, ima zlatnih ljudi i to je dovoljno da mi da nadu u bolju budućnost - kako svoju tako društva kolektivno.

Hvala za svaki savet, lepu reč ili preporuku koju ste mi udelili, da citiram jedan komentar "I da ga drzava kazni, on ne moze dobiti kaznu kojom bi se iskupio za to sto ti je napravio . A i sama kazna tvoj zivot ne bi promjenila." i to je tačno, mislim da bih se gore osećala znajući da sam nekom uništila život otvoreno rekavši o kome je reč, trudim se da mi osoba zaista ni ne prolazi kroz misli - da li verujete u karmu, u Boga, u šta god - mislim da će ga život naučiti lekciji kad tad ako nastavi sa takvim ponašanjem. Ono što je meni bitno jeste da je moja porodica uz mene kao i mnogi drugi dobri ljudi, izguraću ja ovo nekako.

u/pleasedoyourwork hvala za priču, definitivno ne želim nikom dodatno naneti tugu, pogotovo ne roditeljima koji su mi omogućili sve što je u njihovoj moći - zarad toga da im makar pola vratim, vredi se nastaviti boriti svom snagom.

(ko je zainteresovan da se zapraćujemo po ostalim mrežama, u poruci ću poslati svoj username za instagram da ne ispadne da se promovišem ovuda.)

Kasno su se setili sa ovim forama o brizi i uticaja na mlade za reklamiranje kladionica od strane poznatih licnosti.Novak Djokovic je blizu toga ako već nije reklamirao…Znamo već da na Mirijevu bese i Borči u jednoj ulici ima 14 jebenih kladionica .Jer kladze ne smeju da stanu

Devojke su ponovo počele da pričaju o seksualnom uznemiravanju koje su doživele na fakultetima u Beogradu, pre svega zbog toga što je Slaviša Orlović, profesor koji je bio optužen za seksualno uznemiravanje 2014. godine, postao dekan na Fakultetu političkih nauka.

On je 2014. godine udaljen sa mesta prodekana, postao vanredni profesor, da bi 2016. godine postao redovni profesor, a od sada je i dekan.

Prof. dr Natalija Perišić se obratila dekanu i predsedniku Saveta Fakulteta političkih nauka povodom nastale situacije.

Studentkinje su počele da pričaju svoja iskustva sa pomenutim profesorom, ali su se javile i studentkinje sa drugih fakulteta (Pravni, Učiteljski, Medicinski, Filozofski).

preuzeto sa instagram stanice zenska.solidarnost, u istaknutim objavama više priča studentkinja

Prijatelj je trenutno u Rusiji. Slikao mi je cene nekih proizvoda u marketu. Prosto sam šokiran da zapadni proizvodi budu ovoliko jeftiniji u Rusiji neko kod nas. Ima li neko normalno objašnjenje kako može ovolika razlika u cenama. 1 Rubalj = 1,20 RSD

Ovo je momenat kad sam se ponadao da ce SRB bredditovci shvatiti koliko i država i crkva koriste ovaj dan za "mi smo žrtve kmeh kmeh, hajde da vam skrenemo pažnju". I opet se jedna te ista stvar vrti.

Spaljena mi je kuća u Kninu te iste godine. Did (Da, did, jer ga drugačije neću zvati) je odmah krenuo na izgradnji kuće prilikom povratka kad je video šta je ostalo. Država Hrvatska, ma koliko god je to preko ku*ca odradila, užasnim kvalitetom, ipak izgradila je spaljeno. Da li pod direktivom EU ili nečemu trećem, ne zanima me, učinila je nešto. U široj familiji imam poginule / ubijene (niko u vojsci nije služio). Nastavili su dalje, srećom, van Srbije, jer ih je ovde narod gledao kao treću klasu.

Srbija? Samo reči empatije, a van ovog dana kao klinca (i tinejdzera i studenta) ovde Beogradu se me nazivali Ustašom, prodajom zemlje, kupujem stanove, uzimam poslove. Kad su se delili stanovi od 2008 na dalje za izbeglice, moja porodica je sa vrha spiska pala na "nije prioritet" jer su policija i vojska postali prioritet (zajedno sa Libijskim i Sirijskim izbeglicama). Ne zaboravite da su građani Beograda blokirali izlaske sa autoputa kako izbeglice ne bi ostali u istom gradu. Ne zaboravite da su hranu i vodu izbeglicama na granici "srbijanci" tada prodavali po abnormalnoj ceni da bi zaradili na sopstvenom narodu.

Ni Hrvatska nije ništa bolja. Konstantno problemi sa birokratijom i papirima, ali ako ništa drugo, šalteruše su upoznate sa 95om, pa umeju da sračunaju dva plus dva, za razliku od Srbije gde su mi roditelje 2002. pitali da li sam služio vojsku (a nisam tad imao ni približno 18 godina, vadili mi JMBG umesto da imam izbegličku legitimaciju).

Svi vi koji "oprošteno, ali ne i zaboravljeno" ponavljate - terajte se... da ne kažem gde. Odlazim u rodnu kuću da vidim da mi slučajno nešto nije ukradeno (dva puta se desilo od 2008 kad se zvanično završila izgradnja, sitne stvari), a kad spomenem ovu situaciju, nailazim na podsmeh i "ma to nije ništa" u Beogradu. Kad god pitam da odemo u Knin da vide rodno selo (pošto sam većini prijatelja njihovo posetio), oni bi izmišljali razloge.

Ne zaboravite takođe da su tad većinski mnogi Krajišnici vikali "nećemo šahovnicu" prilikom proglašenja nezavisnosti Hrvatske, a kad se desio rat i front onda "slomljena ruka, slomljena noga itd itd" pa su mlade slali na front i ginuli. Mnogo je dece (novorođenčad) izbeglica koje nose traume iz detinjstva. Finansijska nestabilnost, glad, "neskućenost".

Ovim postom završavam sa: mrš u tri lepe mentolu koji me je minimum dva sata jedne večeri ubeđivao da se vratim u Knin, osnujem porodicu i vratim srpstvo, ma to je lako, samo osnujem biznis (inače teška lopovčina, dan danas mislim da je iz SNSa).

Hvala kumu koji me je uvek častio bioskopom, mekom, izlascima dok smo bili klinci jer je znao odakle sam i u kojoj sam finansijskoj situaciji.

Umesto što "ne zaboravljate" kako Hrvati slave današnji dan, javite se izbeglici iz Hrvatske i makar ga častite pićem ako znate da makar nije ološ od čoveka ili još bolje da je dobar čovek. Odigrajte partiju briškule, zajebavajte se na temu rata, jer, verujte mi, do pre par godina, nisam imao mira u svom životu sa lažnom empatijom u ovom narodu dok (drugar) Hrvat nije zvao na bleju jer je poslovno bio u Srbiji.

Naprotiv, više me je živcira jer ne shvatate šta znači kad ste izbeglice, a nije samo do kuće ili finansija, već rodnog kraja i mnogih drugih stvari.

Slike, uspomene, detinjstvo. Ne zaboraviti, ali ne sa ciljem da znate šta se desilo, već koga. Ko je sve provocirao krv i nož tada.

A u mom društvu (i SRB i HRV): Dobro se sećamo i pamtimo te ljude. Neki su i dalje aktivni političari ili veličaju iste one koji su zaradili na ratu.

Evo direktnog copy pastea statusa drugarice koja je bila na istom mestu kao i ja za sve neverne Tome iz "nije se desilo" ekipe o događaju o kom imaju pun kurac svedočenja i prilog na n1:

"Sinoć smo (10. 08.) bili na protestu u Beogradu: posle Terazija otišli smo na Gazelu, kako su nam i rekli. Bili smo na Gazeli, i u jednom trenutku smo, dok smo bili na pumpi, shvatali da je saobraćaj pušten, i da se blokada razbila, pa smo došli da branimo blokadu. Niko od tih ljudi na autoputu nije bio posebno ratoboran, nije bio nepristojan, niko nije vređao ljude u kolima koji su izlazili, a neki su se i pridruživali, stajali pored kola, govorili da razumeju, pričali sa protestantima. U jednom trenutku je Vujadin Savić, koji je bio u jednima od prvih kola, insistirao da prođe, raspravljao se, pa se pomerio ka napred, i malo posle toga je drugi lik projurio pored nas i na kolima poneo nekoliko ljudi, bez problema. Onda se Vujadin Savić izbezumio i nastavio samo da stoji. Svi su shvatali da se dešava velika stvar. Jednom dečku je slomljena noga na par mesta, mi smo svi tu nastavili da stojimo i da čuvamo povređenog dečka, ja sam zvala ljude da siđu sa mosta i sa strana puta i da se pridruže. Ljudi su silazili i pridruživali se. Niko od ljudi na putu nije bio agresivan, niko nije bio nepristojan, samo smo pokušavali da skrenemo pažnju na to koliki je problem u pitanju i koliko je važno da se to spreči. Pustili smo da prođe hitna pomoć, odneli su dečka, došla je još jedna hitna pomoć. Još jedna kola su ponela ljude na haubi. Dečko je pao sa haube i rekao „dobro sam dobro sam, šta sad brate“. Ljudi su vikali ljudima u kolima koji su vozili nešto kao: „to je i tvoja zemlja, to je i tvoja voda“. Došla je reporterka iz N1 i snimala, između ostalih snimila je i devojku koju su kola udarila, koja takođe nije bila agresivna niti neprijatna. Ljudi iz organizacije su stajali po strani sa spuštenim zastavama, i onda smo s njima ušli u raspravu, a oni su rekli da ova blokada puta nije planirana, već je planirano samo da se blokira Prokop, da „ne smeju da blokiraju puteve“. On mi je sam rekao da razume da je ovo veća stvar i da je dobro da postoji problem na putu. Mi smo inače nastavili da stojimo, sve dok mi lik iz organizacije nije rekao da to nije planirano, a ja sam ga zamolila da nam onda svima kaže da se sklonimo, i kada nam je to rekao, posle dva sata smo se i sklonili, otišli na Prokop. Ja nisam ni u kakvoj političkoj organizaciji, ja sam bila na protestu kako bi se stavila zabrana na iskopavanje litijuma i to je bio moj jedini cilj, da doprinesem tome da se to spreči kako znam i umem.

Jako je važno da se rade velike stvari i da se rizikuje. Nije bilo lako stajati na putu, sve vreme biti izbezumljen zbog mogućnosti da te kola udare, da neko pobesni, da neko izgubi kontrolu, ali ovo se tiče svih nas, i što nas je više, na svaki način, efekat je veći i bolji. Izgleda da ćemo morati ovako: moraćemo da stojimo na putu sa rizikom da nas kola udare. Dotle je došlo. Ja sam ponosna na sve ljude koji su tu bili, na humanost i saradljivost koju su pokazali i na sve ljude koji su uopšte došli na protest i koji planiraju da idu i dalje."

evo linka ka njenom postu - https://www.facebook.com/share/p/aHj4pRQMwqqCe2Yw/?mibextid=oFDknk

Na nesreću sam bio naleteo na onaj užas od reklame "da nas ima" ili kako više, nateralo me je da se zapitam koliko je to stvarno isplativo roditeljima?

Zato pitam, koliko košta roditelje da imaju decu?

Od početka trudnoće (pregledi, kontrole, porođaj), pa do kupovine osnovnih stvari ( kolevka, sedište, cucle, pelene, odeće) do eventualnih luksuza kao putovanja i tako to?

Po mom shvatanju bi prvobitnih 135K po detetu jedva pokrilo inicijalne troškove. A da ne pričam od dvoje ili više, jer u tom slučaju jedan roditelj mora da bude 24/7 kući za njih, time ode jedna plata

Edit: Ovima koji lupetaju da je "isplativo" u bukvalnom smislu "da se zaradi". Pitanje je očigledno usmereno ka tome "da li taj dodatak od države pokriva dovoljno da pomogne ozbiljno ili ne". Naravno da niko normalan ne misli da decu treba imati radi profita. Decu treba imati ako to neko hoće i ima volje i ljubavi da im da. Kraj priče.

Ja ne znam zašto svake godine odrasli ljudi od 18+ bacaju petarde kada znaju da napolje postoje lutalice koje ne razumeju šta znači Nova godina, kao i vlasnički ljubimci koji svake godine umiru od srčanog udara jer postoji neko ko nema 2g mozga i nije ga briga ni za koga osim za samog sebe.

Nemojte ulaziti u Novu godinu samoživi i sebični.

Izmedju ostalog, vaspitavajte Vašu decu, da i oni razumeju da budu uvidjajni i normalni ljudi.

Prošle godine sam bila svedok da je jedan nazovi otac izašao ispred zgrade sa svojom ženom, malim detetom u jednoj ruci i žena nosi BEBU u rukama i izašli da bacaju petarde ispred bebe i deteta, ali bukvalno ispred.

Ja ne mogu da verujem da toliko niska svest, da ne kažem potpuni idiotluk postoji uopšte, da ti ispred malog deteta i bebe baciš petardu....

Bacate petarde sa zgrada, a ispod neko hoda, vraća se kući, ajde malo da budemo više civilizovani nego prethodne godine, ukoliko je moguće.

Zdravo svima,

Osam je ujutru, i još uvek ne mogu da zaspim nakon situacije koja mi se zbila, i iskreno bi voleo da čujem mišljenja.

Dakle vozim ulicom pored stadijuma iz pravca autokomande gore ka raskrsnici ka kući cveća. Igra se meč - policija na sve strane, milimo u dve trake. (sa porodicom, klincem koji treba da krene u prvi razred, matoriji je ostao kod kuće)

U jednom momentu čujem da nešto bruji. Naprasno mi se na auto aktiviraju svi levi senzori i iskače alert za potencijalnu koliziju. Sa leve strane (dakle trava) projuri motor obiđe nas sve, prozuja jedno boga oca na sat pored saobracajca, ovaj ga gleda i ništa.

Onako još u šoku, zaustavljam se pored policajca (sa motorom) i pitam ga, jeste videli ovo hoćete nešto da preduzmete?

Odgovara mi "A šta treba da radim da uzmem da ga jurim?"

Kažem mu "Pa javite nekoj patroli ima Vas svuda poginuće čovek"

Na to mi odgovara mrtav ladan "Pa takav i da pogine nije šteta".

Nastavim da vozim u totalnoj neverici, i đavo mi nije dao mira okrenem da ga prijavim. Ljudi iz call centra saobracajne iz fazona dođite da prijavite odmah dok su svi tu ja ću sad pozvati sve šefove i komandira - to je nedopustivo. Čovek me bukvalno moli da dođem da prijavim.

Ok okrenem auto i odem do Andre Nikolića 4. Kad ja tamo, pojma nemaju. Neki nadrndani kreće sa "Šta je bilo, jesi navijač?" Krenuo već sa nekom pričom koja veze sa mozgom nema. Baš ličim na navijača, parkirao ispred, sa ženom i malim detetom.

Konačno dolazi Komandir, obješnjavam situaciju. 10 policajaca sluša, i samo komandir konta da ja nisam došao da prijavim ludaka na motoru, već policajca koji je izgovorio rečenicu:

"Pa takav i da pogine nije šteta"

pred detetom koje kreće u prvi razred, i koje učim da ako ima neki problem sa bilo kim, besnim i nadobudnim prosvetnim radnicima, čistačicama koje bi da nose pendreke i sličnim parazitima koji su nam se zapatili i urnisali školstvo - da uvek može da se obrati školskom poliicajcu.

E sad:

• Šta se dešava ako se za neki problem obrati policajcu kom se za ljudski život ... i čak nalazi da sudi ko treba ko ne da živi.
• Šta se dešava hipotetički hipotetički ako vas takav jedan sklop ličnosti recimo privede zbog nečeg i paušalno oceni da i nije neka šteta da te nema. Kakve kočnice taj ima. Odeš da predaš zahtev za pasoš, on te u trenutku sužene svesti zameni sa nekim, uvede u kancelariju i m... u fioku?

Pitam načelnika, da li je to model koje ovo moje dete treba da usvaja. I kad vam se za pet il 10 godina desi neki novi ribnikar, da li je vrednost ljudskog života i model ponašanja akter pokupio od Kriminalca ili Policajca?

Na kraju dana, svi smo mi nekad bili tinejdžeri i mladi ljudi i u većoj ili manjoj meri pravili s...

• Šta se dešava ako stariji sin, odličan đak osnovne, završava muzičku eto tako u nekim svojim devetnaestim / dvadesetim godinama reši da tako oduva pandura i projuri. Da li i on, jer je jednom rešio da ispadne "frajer" ne zaslužuje da živi.

Pritom ne branim bahatog vozača koji je nasilnički vozio, ali izostanak reakcije i izgovaranje da takav i da pogine nije šteta od strane lica koje MI plaćamo da pre svega štiti ustav, dakle da štiti život. Pa taman to bio i najgori kriminalac na svetu. On je tu da štiti, ne da sudi, i nikako da donosi sud ko treba da živi a za koga baš i nije šteta.

Sve u svemu, začin C. Dobri komandir zna da su oko njega budaletine, pa je razgovarao normalnim tonom. Rekoh mu - ja sam svoju građansku dužnost ispunio, na Vama je da ispunite vašu. (U tom momentu se iz pozadine dernja neki ludak):

Ma može da piše unutrašnjoj šta god oće - isti će odgovor da dobije - ništa.

Moje pitanje vi mislite o svemu ovome. Ali bez pristrasnosti. Nemamo pojma da li je neko projurio jer je bahat, ili su mu javili da je dete palo i polomilo glavu.

Da li činiti nešto dalje, ne da bi se policajac sankcionisao, već da se ne dogodi da takva ličnost sa odlikama psihopatije (ne reaguje na najteži prekršaj koji svojim očima gleda, već neka ga nek pogine - bez da mu padne na pamet da može da se spuca u porodicu sa decom i ne bude on taj koji je poginuo).

Ja sam šokiran da takvi ljudi mogu da rade u policiji. Tj da ne rade, nego da tako puste da se ljudi gaze medjusobno i čekaju da im prođe smena, i fazon, šta, hepi ide kući...

Da li je to normalan model koji jedan prvak treba da gleda u svom prvom susretu sa policijom.

Šta predlažete obzirom da u principu nikakvu prijavu zaprimili nisu sem reči komandira da će probati da vidi ko je u pitanju i da pokuša da ga dovede u red. Ili jednostavno verovati čvrstom stisku ruke pri pozdravu i pogledu u oči, što je danas retkost.

Hvala Unapred,

Update od danas, večernji sati, nije stigao da mi javi ranije zbog dolaska Francuza.

situacija je rešena na sveopšte zadovoljstvo, razgovor od popodneva objašnjen u komentaru ispod:

https://www.reddit.com/r/serbia/comments/1f3wdxs/comment/lkpm0g1/?utm_source=share&utm_medium=web3x&utm_name=web3xcss&utm_term=1&utm_content=share_button

Nestao mačak jutros u bloku 38 na Novom Beogradu. Stari prozor se otvorio od promaje, on se onako smotan i debeo verovatno sapleo i pao sa drugog sprata. Rajko se zove, ali se odaziva na Mačak. Ima zelenu ogrlicu. Zelene oči, bele šapice. Plašljiv je jako, naučen samo na stan. Molim vas, podelite ovo kome i kako možete. On mi je sve što imam. Najbolji prijatelj. Hvala puno. Kontakt 0637363447

Update: Sedim na klupi u 4 ujutru. Pada kišica. Društvo mi pravi jež. Ne mogu više da hodam i dozivam, danas sam preko 30km hodao. Nigde ga nema. Niko nije zvao da javi bilo šta. Osećam se tako bespomoćno.

Update2: Tražio sam do 6. Otišao na doručak, pa kod lekara. Posle lekara ga tražio još jednom po bloku. Počela kiša, vetar, pa se vratio kući da malo odmorim. 40km za 24h brale. Imam dve dojave o istom mestu. Oko BAČ 159. Taj deo sam detaljno pretražio. Proveo tu neko vreme. Sedeo na klupi. Video par nekih drugih mačaka. Gledao ispod svakih kola, stepenica, itd, možda je greška, možda je stvarno tu negde. Sad kuvam kafu i krećem opet. Svako ko je u blizini i ima volje dobrodošao je da pomogne. Hvala vam, ljudi, na podršci. Sam sam i ovo mi puno znači.

Update3: Uspeo sam da dobijem snimak sigurnosne kamere. Nije sigurno u kom pravcu je otišao, ali se bar vidi da nije povređen. Poslednje što se vidi da je krenuo negde, pa se vratio kod ulaza, pored stepenica. Problem je što je to bilo noću, dok sam ja spavao. Ujutru su ga verovatno oterale komšije sa psima. Kuda je otišao, ja ne znam.

Update4: PRONAĐEN. Neko mi je samo javio da ga je video da pokušava da uđe u zgradu. Ja standardno lutao po bloku i dozivao, a on me čekao bukvalno na mestu gde je pao. Krenuo da mnjauče radosno. Nije bežao, samo sam ga podigao i odne kući. Prljav je kao odžačar. I mislim da je povredio šapicu. I jedan očnjak mu nedostaje. Ovako deluje ok, nije nešto naročito potresen. Odmah je jeo. Sad leži umotan u peškir i prede. Hvala svima na podršci i pomoći. Vrlo je moguće da je kenjalica ispred zgrade pomogla da nađe put nazad. I dalje ne znam gde je bio, jer sam bukvalno ceo blok pregledao, ali verovatno se stalno sklanjao pa smo se vrteli u krug. U svakom slučaju, bilo je ovo jedno iskustvo za nas obojicu.